1. Uvod
Plutarh je svojevremeno pisao o Rimljaninu koji se rastao od svoje žene i kojeg su prijatelji zbog toga prekoravali. „Zar nije bila lepa?" — pitali su. „Zar nije bila vredna i prepuna vrlina?". Rimljanin pred njima podiže svoju cipelu da je vide i upita ih ne izgleda li lepo i nije li dobro izrađena. „Pa ipak," dodao je, „niko od vas ne može reći gde me žulja." Ono što danas itekako žulja je nesklad poslovnih zahteva i postojećeg sistema školovanja. Autor ovih redova je na sopstvenoj koži (i kao učenik i kao nastavnik) osetio neke prednosti, ali i mnoge nedostatke formalnog obrazovanja koji se pre svega manifestuju u neprestanom prisiljavanju da «bubate napamet» more beskorisnih činjenica (koje se nakon ispita same izbrišu), što nije šteta jer se ionako u poslovnom ili privatnom životu ne bi mogle primeniti.
2. Neuspeh klasičnog sistema školovanja
„Glavni cilj obrazovanja je", rekao je Tryon Edwards, „disciplinovati, a ne snabdevali um; učiti čoveka da koristi svoje vlastite sposobnosti, a ne puniti ga s onim što su drugi sakupili".
U današnje vreme većina škola premalo nastoji da decu navikne na zrelo mišljenje. One ih kljukaju svim mogućim znanjem (neka su korisna, neka beskorisna). Međutim, deca primaju vrlo malo saveta o tome kako se može iskoreniti pogrešno, a pravo znanje održati u dobrom stanju.
Kada pravimo inventuru postojećeg znanja podsećamo se da su naše glave pune, kako to kaže Robert Hutchins, „činjenica koje brzo stare". „Mnogi ljudi nisu postali mislioci", kaže Nietzsche, „samo zato što imaju predobro pamćenje".
Svako od nas „poznaje" pravila i principe stečena tokom formalnog školovanja i svako ih tu i tamo upotrebljava. Ali ipak ih nismo dovoljno dobro razumeli da bismo ih mogli dosledno upotrebljavati. I kao što se događa sa svakom nepotrebno naučnom veštinom, ti principi nas napuštaju upravo u času kad su nam najviše potrebni.
Znanje ima ograničen rok trajanja. Shodno tome, neprestane inovacije, i revolucionarne i evolutivne, predstavljaju neophodnost i možda neprijat¬nu, ali ipak životnu istinu poslovnog sveta. Ciklus inovacija-imitacija-unifikacija postaje sve brži. Što je konkurencija jača, to je znanje kvarljivija roba.
Da biste uspeli, potrebne su vam odgovarajuće veštine, prave škole i strateški raspoređeni prijatelji na pravim mestima. To su faktori koji određuju hoće li neko imati slobodu izbora ili je osuđen na neuspeh. Za njihovo ostvarenje potrebna vam je izbalansirana primena poslovne, duhovne, političke i emocionalne inteligencije.
3. Poslovna inteligencija
Najveći preduzetnici u istoriji bili su ljudi s nedovoljnim formalnim školovanjem ali sa izrazito izraženim poslovnim njuhom.
Genetski teško podnosimo gubitak. Ljudi sa izraženom poslovnom inteligencijom savladali su patološki strah da će nam neko nešto uzeti. Uvek je potrebno nešto dati da bi se mnogo više dobilo. Ako želimo pokrenuti posao prvo ulažemo novac kako bi ostvarili višestruku dobit od uloženog. Poslovna inteligencija zasnovana je na Darwinovim principima. Njena suština je u beskomromisnom odvajanju efikasno od neefikasnog. Neprilike počinju u fazi kada poslovni uspeh doseglo zenit. Tamo je jako ugodno, mogu se uživati u plodovima svoga rada, ali joj i naopako, odjednom stvari krenu po zlu. Poslovna inteligencija koja je ključna za pokretanje posla sada postaje upravo kontraproduktivna. I što se onda radi. Udvostručuju, utrostručuju svoje napore. Ali ostaju na mestu ili još gore, tlo pod nogama im počinje kliziti.
Lukavstvo i promućurnost više nije dovoljna, sada treba biti pametan. («Nećete valjda reći da sam glup!? Što mislite, kako sam sve ovo napravio!?»). Ono što se traži je znanje (Zar vi mislite da ću ja sada s ovoliko godina opet u školsku klupu?!). Ako neće oni, onda će morati neko drugi. A tog drugog treba platiti i dopustiti mu da radi svoj posao. Ljudima je teško pustiti kontrolu (ili ono čime to oni drže) iz ruku.
4. Duhovna inteligencija
Činjenica je da poslovna inteligencija prepoznaje poslovnu priliku i koristi je, ali ne i više od toga. Efikasnost i empatija ne idu uvek zajedno. Teško je opstati u društvu utemeljenom na zakonima prirode umesto na načelima „gajenja" koje propisuje duhovna inteligencija.
Pomoću duhovne inteligencije opažamo i rešavamo probleme smisla i vrednosti. Duhovna inteligencija nam pomaže da svoje živote i delatnosti smestimo u širi, bogatiji kontekst značenja, i da procenimo da li su ovaj tok delovanja ili ovaj životni put smisleniji od nekih drugih. Duhovna inteligencija (SQ) predstavlja neophodan temelj za efikasno funkcionisanje poslovne inteligencije.
5. Politička inteligencija
Svrha političke inteligencije je da vam pokaže kako se moć koristi i prepoznaje, kako se s njom živi; da vas uveri da je svet u kome živite izazov i igra; da je svest o moći drugih i vašoj sopstvenoj moći sama srž svega. Moć sama po sebi nije ni pozitivna, ni negativna, iako naša osećanja u vezi moći mogu da budu. Moć je mogućnost, potencijal da se na druge utiče u službi dobra ili zla, mogućnost da se bude blagoslov ili najgora kletva. Kao nuklearna energija, može da se koristi za proizvodnju struje i tako osvetliti grad, ili da posluži kao gorivo za bombu koja će taj isti grad uništiti. Bez političke inteligencije poslovna i duhovna inteligencija ne mogu da dođu do svog punog izražaja.
6. Emocionalna inteligencija
Emocionalna inteligencija opisuje sposobnosti koje se razlikuju od akademske inteligencije, čisto kognitivne sposobnosti koja se meri kvocijentom inteligencije, ali su joj ipak komplementarne. Mnogi ljudi koji su pametni na papiru ali im nedostaje emocionalna inteligencija na kraju rade za ljude koji imaju niži kvocijent inteligencije od njih, ali poseduju nadmoćne veštine emocionalne inteligencije.
Emocionalna inteligencija načelno se sastoji od dve osnovne vrste veština: veštine upravljanja sobom (lična kompetencija) i veštine uspešne saradnje s drugima (društvena kompetencija. I jedna i druga vrsta veština su važne ne samo za uspešnost poslovanja, već i za ostvarivanje životnih ciljeva bilo koje osobe.
Ove dve veštine se dalje dele na pet osnovnih emocionalnih i društvenih dimenzija: samosvest, samokontrola, motivacija, empatija i društvene veštine i ukupno 25 pojedinačnih veština. Da bi stekli minimalne osnove emocionalne inteligencije (što je osnova za preživljavanje) potrebno je da savladate najmanje 5 veština iz celog spektra.
7. Zaključak
Francuski filozof Rene Dekart je u 17. veku postavio jedan aksiom koji je obeležio daljnji psihološko-socijalni razvoj svojeg vremena: Mislim, dakle postojim («Cogito, ergo sum.») Međutim, kada pogledamo oko sebe i zapitamo se, koliko ljudi u svom svakodnevnom radu upotrebljavaju razum odnosno misaone procese u obavljanju svojih svakodnevnih poslovnih obaveza dolazimo do konstatacije da je takvih primeraka ljudske vrste vrlo malo. Stalna upotreba mozga, razvijanje kreativnosti, preuzimanje rizika i upravljanje njime je izuzetno težak i zahtevan posao.
Mudrost se ne zasniva na sakupljanju iskustava iz prošlosti nego u našoj odgovornosti za budućnost, a tu nam formalna škola nije bila od neke velike pomoći.
Naši mozgovi, kao i naša tela, ne rađaju se s priloženim uputstvima. Većina nas tetura kroz život bez dobrih „uputstava za upotrebu". Iskreno verujem da će nekoliko minuta Vašeg vremena uloženog u stalni izbalansirani razvoj poslovne, duhovne, političke i emocionalne inteligencije biti najbolji ulog za vlastitu, kao i budućnost poslovne zajednice, za zajednicu koje će poprimiti stvarne karakteristike kvaliteta života.
Milan Kukrika
Nema komentara:
Objavi komentar