Definicija lobiranja
Lobiranje se u savremenom smislu može definisati na različite načine od lobiranja kao komunikacije između ljudi, do tehnike javnog zagovaranja odnosno umetnosti ubeđivanja, a predstavlja niz akcija kojima je cilj izvršiti uticaj na donosioce odluka. Prema rečniku Websters Dictionnary, lobiranje je obraćanje članovima parlamenta u nameri da se utiče na zakonodavstvo. Prema advokatu T. Lefebiru, lobirati ne znači samo uticati, već pre svega analizirati i shvatiti problem, kako bi onima koji odlučuju, objasnili suštinu i posledice.
Enciklopedija Britannica definiše lobiranje kao svaki pokušaj grupe ili pojedinaca da utiče na odluke vlade. Izraz je nastao u pokušajima da se utiče na glasove zakonodavaca u XIX veku, najčešće u predvorju ( engleski lobby) ispred skupštinske odaje u kojoj se glasalo. Taj pokušaj može biti direktan apel onima koji donose odluke u izvršnom ili u zakonodavnom telu, ili može biti indirektan ( npr. Kroz pokušaje da se utiče na javno mnjenje). Može da uključi usmene ili pismene pokušaje ubeđivanja, finansiranje kampanja, PR kampanje, istraživanja koja se podnose zakonodavnim komitetima i formalno svedočenje pred takvim komitetima. Lobisti mogu biti članovi posebnih interesnih grupa, profesionalci spremni da predstavljaju bilo koju takvu grupu ili pojedinci. U SAD, Federalni zakon o lobiranju ( 1946) traži da se lobisti kao i grupe koje oni reprezentuju, registruju i daju izveštaj o prilozima troškovima.
Prema Pravnoj Enciklopediji ( Savremena administracija Beograd) lobi predstavlja Organizaciju ili društvenu grupu koju obrazuju lica koja nisu članovi zakonodavnog tela, s ciljem da utiču na rad zakonodavca. Ova, naša, enciklopedija razlikuje lobije od interesnih grupa, jer se, prema njoj, lobiji isključivo odnose na zakonodavnu vlast, dok interesne grupe koje su usmerene na državu uopšte.
U principu se sve pomenute definicije odnose na postojanje interesnih grupa koje pokušavaju i uspevaju da utiču na donošenje javnih odluka, ili odluka uopšte. U društvenom smislu lobiranje predstavlja sastavni deo svakog demokratskog zakonodavstva i političkog procesa.
Pojam lobiranja kao deo našeg mentaliteta
Milan Vijaklija u svom leksikonu stranih reči i izraza izvlači reč lobi kao ( eng. Lobby predvorje, predsoblje, hodnik, «devojka za sve» u poslovnom i političkom životu Amerike, čovek koji poznaje svakoga, naročito one koji u poslovnom i političkom životu nešto znače, a bez koga se, kao posrednika, ne može ništa važnije svršiti. Ova definicija u potpunosti može da odgovara našem mentalitetu uticaja, gde se samom činjenicom da poznajete donosioce nekih odluka smatra da možete sve da završite. Jedan od domaćih savremenika odnosa sa javnošću ide toliko daleko i lobiranje čak dovodi u kontekst direktne propagande i medijskog rata. Ali da ne grešimo dušu, o lobiranju se , čak i u Americi govori u negativnom kontekstu, naročito kada je u pitanju «stari način lobiranja». Tako publicista Hedrik Smit navodi u svojoj knjizi "Igra moći" da je "lobiranje"oduvek nosilo sa sobom mnoge negativne konotacije. On tvrdi da se ranije na lobiranje gledalo kao na nešto grešno i gotovo pokvareno, a u očima javnosti izazivalo je tek malo bolje prizvuke od reči mafija.
Stari način lobiranja, prema Smitu, podrazumevao je posvećivanje pažnje najuticajnijim senatorima i kongresmenima, priređivanje koktela i prijema u njihovu čast, ili redovne telefonske kontakte uoči nekog važnog glasanja. A da bi se danas prodrlo do svih centara moći u Senatu i Kongresu mora se potrošiti neuporedivo više novca, znanja i istraživačke tehnike, te se taj posao prepušta specijalizovanim lobističkim agencijama koje nastoje da na određene teme izazovu i reakcije običnih građana, da bi i oni izvršili dodatni pritisak na odgovorne.
Istorijski osvrt
Istorijski gledano lobiranje je uvek postojalo, samo se tako nije nazivalo. Čak i carevi koji su imali najveću moć od boga datu, nisu svaku odluku mogli da donose bez ikakvog uticaja. Uvek su postojali oni bliski dvorjani koji su bar ponekad mogli da utiču na njegovu odluku. Može se reći da je još i knez Miloš Obrenović zahvaljujući nekim od tehnika lobiranja uspeo Portu da pridobije na svoju stranu.
U suštini, sa razvojem demokratskih institucija, povećava se broj donosioca javnih odluka a istovremeno se širi i polje uticaja njih. Sve je više udruženja NGOa, građana, zainteresovano da zna šta zapravo finansira i želi da učestvuje u donošenju odluka .Tajne odluke državnih organa sve su neizvesnije, jer svaka stvar u jednom trenutku izbija na videlo. Dražava o tome mora da brine, jer se u suprotnom suočava sa velikim problemima prilikom donošenja ili sprovođenja određenih odluka. Zato se razvija sve veća potreba države da sasluša interesne grupe. Jedno od osnovnih pravila koje se uči na JFK Harvard University, a koje je pominjao profesor Larry Smith u kontekstu Rada sa Kongresom je da svako voli da bude pitan. Sa stanovištva države jedna od definicija lobiranja je i pružanje, ili primanje pravih informacija u pravom trenutku kako bi se neka odluka usmerila u pravcu povoljnom za sopstvenu privredu ( Edit Kreson).
Prema našem mišljenju, lobiranje je oduvek postojalo u različitim oblicima u zavisnosti od razvijenosti društva To je legitimno pravo svake grupe da iz pozicije svog interesa utiče na donošenje javnih odluka, a na institucijama je da svojim mehanizmima uspostave najbolju odluku za interes zajednice kao celine.
Nema komentara:
Objavi komentar