Istorija video konferencije traje decenijama, tačnije od 1956. godine, kada je firma AT&T u Sjedinjenim Američkim Državama isprobala svoj izum – video telefon (Picturephone). Četrnaest godina kasnije, korisnici ovog uređaja plaćali su mesečnu pretplatu od 180 dolara, a već 1971. godine, preduzeće Ericsson ponosno je predstavilo svetu svoj proizvod – transatlantski video telefon pod nazivom LME. Ubrzo je za video konferencije korišćena analogna televizija, sateliti, te konačno i kompjuterski sistemi.
Ujedinjene nacije kao primer
Video konferencije služile su za pregovaranje već 80-ih godina prošlog veka, posebno među multinacionalnim kompanijama. U svetu međunarodne politike najbolji primer su Ujedinjene nacije koje već godinama koriste video konferencije za održavanje važnih sastanaka, čiji su učesnici u Njujorku, Ženevi ili Beču.
Danas je signal kojim se prenose slika i zvuk digitalan, te može da se šalje na različite načine. Video konferencija se najčešće izvodi unutar lokalne mreže ili preko javne telefonske mreže (najčešće ISDN zbog finansijske isplativosti i zadovoljavajućeg kvaliteta prenosa).
Zavisno od potreba i mogućnosti, razlikujemo stonu video konferencijsku opremu (Desktop video conference system) i sobnu video konferencijsku opremu (Room-based video conference system), te na osnovu toga razlikujemo stonu i sobnu video konferenciju.
Sve zavisi od tehnike
Stona video konferencija izvodi se upotrebom računara na koji su priključeni monitor, video kamera, mikrofon i zvučnici, te procesorska jedinica zvana „kodek" (Coder-decoder), koja obezbeđuje video konferenciju preko telefonske linije. On ima dvostruki zadatak – predajnoj strani ima ulogu kodera, tj. uzima analogni video signal i kodira ga (digitalizuje i kompresuje), a na prijemnoj strani ima ulogu dekodera, tj. dekompresuje ulazni, digitalizovani video signal i pretvara ga u analogni. Kvalitet prenosa slike i zvuka uveliko zavisi od kodeka, jer se javljaju gubici prilikom kompresije izlaznog video signala. Kvalitet, takođe, zavisi i od propusnosti komunikacijske linije (Bandwidth). Posledice sporog kodeka ili niske propusnosti komunikacijske linije su isprekidana slika i kašnjenje zvučnog signala.
Sobna video konferencija namenjena je većem broju sagovornika, što zadovoljava sve uslove potrebne za vođenje složenijih pregovora. Takva konferencija može imati vrlo visok kvalitet prenosa, ali zbog toga i vrlo visoku cenu komunikacije i opreme. Za razliku od stone video konferencije, sobna video konferencija koristi jedan ili dva velika monitora slična televizoru, veće zvučnike i veću video kameru, najčešće smeštenu između monitora. Oprema se uglavnom nalazi na pokretnom postolju, tako da nije vezana samo za jednu lokaciju. Obično je na digitalnu komunikacijsku mrežu spojena s više od dve digitalne linije (koristi se kombinacija od tri do šest digitalnih linija). Za razliku od point-to-point komunikacije, u kojoj sudeluju dva sagovornika na različitim lokacijama, multi-point video konferencija odnosi se na komunikaciju većeg broja sagovornika smeštenih na različitim lokacijama. Multi-point video konferencija izvodi se upotrebom posebnog uređaja zvanog „most” (Multiple conference unit). „Satelitska video konferencija” podrazumeva video konferenciju pomoću digitalne satelitske televizije. Često je koriste univerziteti za povezivanje grupa studenata s različitih geografskih područja, zbog toga što osigurava vrlo veliku propusnost (Bandwidth) i velike transmisijske brzine.
Opet Japanci prvi
Najveći japanski operator i kompanija koja je pustila u rad prvu komercijalnu mrežu treće generacije, NTT DoCoMo, pre nekoliko godina testirala je uslugu koja svojim korisnicima omogućava održavanje video konferencije i pomoću mobilnih telefona. Ubrzo su u poslovnom svetu mobilne video konferencije postale svakodnevne, bar što se tiče „pregovora s manjim ulozima”, dok se u svetu politike počinju koristiti kao savremeniji vid „salvet diplomatije”.
Šta kažu stručnjaci za vođenje pregovora o video konferenciji? Neki, poput Beridža (Geoff R. Berridge), smatraju da ni najsavremenije opremljena video konferencija ne može potpuno da zameni pregovore „licem u lice”, jer učesnici ostaju fizički udaljeni i tako „posve nemoćni da uoče fizičku dimenziju govora tela, ili u tu svrhu preduzetih društvenih rituala koji doprinose stvaranju atmosfere, u kojoj bi poruke verovatno bile primljene s razumevanjem”.
Prirodni talenat
Koen (Raymond Cohen) u svojoj knjizi Theatre of Power: The Art of Diplomatic Signalling, tvrdi da samo izraz lica i ton glasa mogu biti prepoznati na video konferenciji, dok ostali oblici govora tela – rukovanje, zagrljaj, „izraz smetenosti” ili trijumfa, zahtevaju lični susret. Po njemu su upravo ovi oblici najbitniji u stvaranju poželjnog okruženja u početnim trenucima odnosa, dakle u fazi planiranja pregovora. Nadalje, u konfliktnim situacijama, nužno je da se olakša napetost diplomatske razmene putem određenih društvenih pravila i postupaka gostoljubivosti, gde ograničenja video konferencije postaju još očevidnija. Jedan od najpoznatijih zagovornika „virtuelne diplomatije”, Gordon Smit (Gordon Smith), takođe je uveren da se pregovori najbolje obavljaju „licem u lice”, te da „video u tome osobito ne uspeva, osim ako se stranke međusobno poznaju i ulozi su srazmerno mali”. S druge strane, ako to pravilo važi za neke komplikovanije pregovore, treba znati da se najveći broj redovnih sastanaka odvija između stranaka koje se međusobno dobro poznaju i u kojima su ulozi srazmerno mali, tako da je video konferencija sasvim zadovoljavajući način za održavanje procesa pregovaranja.
Poznajemo li „govor tela” (Body Language), ipak postoji izvesna mogućnost da poboljšamo rezultate pregovaračkog procesa u odnosu na one koje bi postigli pasivnim, aktivnim ili proaktivnim sistemima za elektronsko pregovaranje. No, treba uzeti u obzir da se na taj način otvara i veći prostor za izvesnu manipulaciju, pošto bolje vladanje veštinom neverbalnog ubeđivanja osigurava određenu prednost u pregovorima. Sve napred rečeno važi i za verbalnu komunikaciju, jer se umešna konverzacija u diplomatiji smatra veštinom, pa i umetnošću, koja se može naučiti, mada je većim delom proizvod prirodnog talenta.
Tehnika sve pouzdanija
Uočava se da video konferencije postaju sve sofisticiranije i pouzdanije, tako da je moguće prevladati određene manjkavosti e-pregovaranja, posebno one koje se ogledaju u nedostatku neverbalne komunikacije. Naime, mimika, gestikulacije i razne emocionalne reakcije pregovarača, sve su uočljivije i „čitljivije” na monitorima moćnih računara, TV ekranima ili ekranima mobilnih telefona.
Dario Kršić
Nema komentara:
Objavi komentar